Van Gogh - Lavirint

Recenzija albuma by Dragan Petrović Van Gogh, samo ime benda nikad nisam voleo još od davne 1988 kada sam ih prvi put upoznao, dok je pevač bio Goran a Đule samo simatičan gitarrista tog benda. Nihovo postajanje direktno vezujem za "nestajanje" EKV- a. Da se nije desilo šta se desilo, oni nikad ne bih dobili toliko prostora i važnosti u medijima, jednostavno ostali bi pozadi velikih bendova da i dalje kopiraju njihov izraz i da stalno pokušavaju da urade taj "velii hit".... Ovako, sada su ostali "sami" bez konkurencije i bez poređenja sa bilo kim sa "srpske muzičke" scene. Ne bih se menjao sa njima. Lavirint Preslušao sam album desetak puta. Jebem li ga. Drugačije nego bilo šta drugo na muzičkom tržištu, ajde da kažem bivše Yugoslavije. Za moj ukus produkcije, previše "digitalan" album. Na prvo slušanje mi nedostaje svežina u idejama. Sve je podredjeno produkciji(Voja Aralica) a ne atmosferi u pesmama. Tu se izgubilo dosta na mogućem kontaktu sa publikom. Stilski je uravnotežen album. Bend dobro komunicira svirački. Sada, da li su to dobra rešenja....Ccccc. Ima i dobrih a ima i onih (nema veze dobro je..). Definitivno naj-definisanija pesma - arr- produkcija je kompozicija NEK TE TELO NOSI. TIK TAK počinje interesantno a onda neočekivan obrt ka veoma čudnoj melodijskoj liniji kao poskočica. Cela pesma mi pocupkuje kao KOLO. Primetio sam da nekoliko pesama počinje bez bas gitare na početku. To je uvek efektno, ali kad se ponovi nekoliko puta u različitim pesmama, smatram da je neodgovorno u najmanju ruku da ne kažem jeftino. PIPI.... opet ista priča sa sviranjem klavira. Da li Srbija nema klaviriste ili namerno se snimaju na ovakav idiotski način. Meni kao jazz pijanisti to jako smeta. Em, je linija pevanja veoma siromašna, klavir koji je odsviran u "blokovima" samo još više podršava tu siromašnost, da ne pričam da Djuletov glas ne zvuči najsigurnije kada je "sam" a i kada ustvari "pokušava" da peva. U gužvi svi ti nedostaci su manje vidljivi. Nemam nameru da analiziram pesmu po pesmu, samo sam hteo da to uradim na primeru dve pesme. Generalno album je OK. Previše isproduciran.... čak do bola iskompresovan tako da je sve "up front" and "in your face". Ideja koju nosi.. jebem ga - ima je i nema je. Ne krivim ih. Nisu isprovocirani ni sa jednim bendom pa da urade bolje. Tekstovi pesama u odnosu na godine benda i izvodjača su veoma internog karaktera. Ne pričaju sa svakim. Možda su tako hteli? Van Gogh - I dalje je to jednostavan bend sa jednostavnim harmonskim rešenjima naduvanom produkcijom gde je refren najvažniji deo pesme i kao takav "mora da se izdvaja"(srpska posla)". Voja Aralica je uradio dobar posao. Nije on Saša Habić iako bi on to voleo. Saša ne ubija pesme, ne ubija duh sa "over produced" finesama. Voja je Ok, ali ima tu još puuuno da se uči da produkcija ne prodaje pesme nego izvodjač i njegov izraz i harizma koju ima u sebi. Producent je tu samo da to "uhvati" taj momenat,. i da ga zabeleži na vinilu. piše:Dragan Petrović jazz pijanista i kompozitor